Biografija

Slađan Đurić je rođen 1974. godine u Negotinu. Odrastao je u Čubri, selu blizu Negotina, mestu čiji su živopisni pejzaži, reka i potoci, brda i doline, njive i livade, blatnjavi putevi i otisci točkova u njima, zimski prizori, ostavili na njega neizbrisiv trag, „refleksije“koje će kasnije „emitovati“ na svojim slikama i fotografijama.

Završio je srednju umetničku školu „Đorđe Krstić“ u Nišu, 1993. godine, odsek dizajn tekstila. Prva istraživačka iskustva u oblasti slikarstva stiče tokom pohađanja umetničke škole, kada i počinje da se bavi slikarstvom.

Pored slikarstva bavi se umetničkom pejzažnom fotografijom, grafikom, radi rezbarenje tikava suvenira i rezbarenje drvenih skulptura motornom testerom.

„Slađan Đurić spada među savremene slikare i fotografe koji svoju inspiraciju nalaze u tradicionalnoj hrišćanskoj etici. Tematski se vezujući za prirodu, Đurić nastoji da“ slikarskom kompozicijom i „objektivom uhvati izabrane motive„ (reka, odsjaji, drveće, putevi …), „u kojima obožava Boga i njegovu” neograničenu stvaralačku moć, “a ne tek puku lepotu predela”.

Deo Đurićevih slika zanimljiv je zbog povezanosti i protkanosti realizma i impresionizma, takoreći rušenja gardova među njima. Slikar ovde stvara realističnu scenu gotovo impresionističkim potezima četke, naime, impresionizam u realizmu i realizam u impresionizmu.

“ Kako bi fotografiju približio slikarstvu, Đurić suptilno traga za impresijom koja motive u prirodi pokušava da poredi sa impresionističkim delima u slikarstvu s početka prošlog veka. Taj njegov angažman i ideja, shvaćeni i kao autentična hrabrost zaslužuju interesovanje.

Mnogo specifičnija ideja u njegovom stvaralaštvu, po mom mišljenju, mogla bi biti želja autora da svet oko sebe na fotografiji predstavi viđen u vodi, ili u vazduhu i vodi.

Zamena vazduha i vode čini se prirodna i privlačna. Privlačna u umetničkom smislu zbog specifičnih efekata svetlosti i izobrnutosti perspektive“ (Dragana Marić, kustos-istoričar umetnosti).

Serija grafika prožeta je neobičnim i neočekivanim kretanjem linije koja vođena umetnikovom rukom stvara …, oblikuje …, putuje, talasa, mašta.

Tikva, prirodni element, doskoro tako blizak srpskoj kući na selu, kao čaša sa drškom i kao sud za vodu, u Đurićevim rukama postaje umetničko delo, unikatna rezbarija, koja odgovara i najnovijem ukusu i ambijentu, istovremeno i tradicionalna i savremena, staro sa obeležjem nečeg novog i novo sa obeležjem nečeg starog.

Prve reči Svetog pisma: “U početku stvori Bog nebo i zemlju”, te “pogleda Bog na sve što je stvorio, i gle dobro beše veoma”, bile su najveće umetnikovo nadahnuće da ta lepota Božijeg stvaralaštva “nađe svoj odraz i na njegovim slikama” i ostalim umetničkim delima, lepota koja će pozitivno uticati na ljubitelje umetnosti i obogatiti njihov životni prostor.